О чему не говоримо када не говоримо о Јури

Београд, 02. јануар 2017.  – Концепт подстицања индустријализације увозом станих инвеститора који цене нископлаћену и обесправљену радну снагу не само да је кратковид и нехуман, већ је и економски погрешан. 

Дакако, било би тешко очекивати од било ког страног инвеститора или од њихових многобројних мешовитих комора и удружења, да јавно реагују на много пута откопан, па закопан случај наводног или стварног злостављања радника у фабрикама Јуре.

Званична реаговања на тај случај тако су формулисана да страним инвеститорима поручују две ствари: овакви случајеви неће се истраживати, и биће учињено све да се овакви покушаји запослених да се пожале на своје послодавце, у корену сасеку. Овакви инвеститори, дакле, могу бити сасвим мирни.

Но, порука о томе да страни инвеститори оптужени да крше права радника могу бити спокојни, морала је у заједници страних послодаваца бити примљена двојако.

За инвеститоре који су дошли  управо привучени чињеницом да се са највиших места у држави поручује да ће Србија онима који доносе нова радна места увек дати више од било кога у региону, укључујући ту и спуштање прага за све оно што укратко називамо ‘достојанственим радом’, такав исход са Јуром био је несумњиво знак да остану релаксирани. Тим пре што није био упућен само самим инвеститорима, већ и надлежној инспекцији рада, којој је дискретно стављено до знања где су границе поступања у оваквим случајевима.

Има, међутим, инвеститора друге врсте, којима смета чињеница да „случај Јура“ никада није ваљано истражен. То баца анатему на све стране инвеститоре и гура их у кош претпостављених израбљивача, оних који крше прописе чак и таквог Закона о раду у који су унесене бројне одредбе о флексибилнијем отпуштању радника, што су својевремено поздравили сви домаћи и страни послодавци. Резултат затрпавања једне, веома важне теме за друштво у којем неједнакост и сиромаштво расту, произвео је између осталог и видан пораст презира према страним инвеститорима.

Према недавном истраживању које је представила истраживачка агенција Демостат, грађани у десет најмоћнијих фактора у друштву убрајају представнике политичке елите, домаће бизнисмене/тајкуне, и једва мало испод њих, стране инвеститоре, које сматрају моћнијим од, на пример, националног парламента.

Постоје бројне стране, и наравно, и домаће компаније које улажу значајна средства у обучавање својих запослених, у њихово додатно здравствено и пензионо осигурање, у подстицање наталитета или каријерну промоцију својих радника за које са поносом саопштавају да раде у мрежи оваквих мултинационалки у целом свету.

Такво понашање за многе компаније представља нераскидиви део њиховог улагања у корпоративну друштвену одговорност и, зашто да не, маркетинг, за који очекују да ће и код јавности и код њихових партнера и крајњих потрошача, изазвати поштовање.

foтографија Медија Центар

Татјана Јакоби

 

Но, одсуство интереса државе да искористи институционалне инструменте који су јој на располагању и њена незаинтересованост да се држи номинално усвојене тежње да негује принципе јачања достојанствених услова рада, обесхрабрује све послодавце који се држе закона.

Заправо, понижава их и поништава њихове напоре да, у једној средини у којој су кршења права радника тако честа, практичним примером покажу да се може бити добар послодавац и успешно пословати.

Такво понашање државе, наравно, није ништа ново. У систему у којем се констатно више поштују дужници него повериоци, у којој се систематски кажњавају штедише а подстичу или толеришу претеране трошаџије, и уопште они који поштују закон изврћу руглу, ако не директно а оно индиректно, јер се на сваком кораку уверавају да се странпутицом више постиже, слање још једног сличног сигнала – овог пута из света рада – представља наставак једног те истог тренда одашиљања погрешних економских сигнала.

Међу многобројним негативним последицама оваквог понашања издвојићемо само две.

Давањем сигнала да ће свако понашање инвеститора према запосленима бити толерисано, шаље се порука најнеквалитетнијим међу њима: да су овде пожељни и радо виђени. То су они којима нису довољне ни субвенције, већ свој профитни модел заснивају на израбљивању радника и константној флуктуацији запослених. То су инвеститори који најлакше долазе, и још лакше одлазе са места где су засновали производњу. То је тип инвестиција на којима се не може градити дугорочни привредни раст, већ се, напротив, он систематски подрива.

Намерно или нехотично охрабривање послодаваца, домаћих или страних, свеједно, да је поштовање права радника небитно, долази у тренутку када реформе у Србији улазе у одлучну фазу (читај реструктурирање јавне управе и предузећа под контролом државе, које носе додатно отпуштање). Светка банка недавно је у свом извештају за регион истакла да би јачање неједнакости и неадекватан одговор државе на широко распрострањено сиромаштво, могао бити изазов за даље спровођење реформи у Србији.

Привлачење и оних инвеститора који нуде ниско плаћене послове, који запошљавају овакву радну снагу каквом Србија располаже, пре свега у мање развијеним деловима земље, представља пожељну опцију, јер одговара затеченим околностима: ниском образовном профилу и високој стопи незапослености.

Бити плаћен сразмерно својим способностима, чак и када је реч о ниским примањима која једва покривају трошкове живота,  диктирају понуда и потражња на тржишту рада. Бити понижен на послу и ускраћен за права која запосленом припадају по закону, представља нешто сасвим друго. То директно доприноси осећању неједнакости које, у времену у којем живимо, гура грађане ка избору екстремних политичких и економских опција, што било какав просперитет чине још упитнијим.

Обе последице нису нешто на шта се одговарајућим, већ постојећим инструментима јавних политика, не може одговорити. Напротив, јачање правне државе поштовањем прихваћених међународних и европских узуса, јачања социјалног дијалога и принципа достојанственог рада у потпуности је у рукама државе.

Иако стране инвестиције у Србији како-тако расту, ове скромне цифре треба сагледати у ширем контексту – инвеститори у свету седе на никада већим количинама новца, па ипак овде долазе само они пробрани којима уз директне субвенције треба бесплатно уступити и опремљено земљиште и одрећи се прикупљања прихода за локалне заједнице.

У случају општине Параћин, по рачуници коју је извео тамошњи председник општине, ако разговори са страним инвеститором уроде плодом, општина ће морати да финансира изградњу хале која кошта десетак милиона евра, „што отприлике значи да четири године не треба да буде не само изградње улица, канализације, водовода, већ ни крпљења ударних рупа, одржавања паркова и улица”. То је стварна цена отварања обећаних 1500 радних места, „замајца препорода“ тог места.

Колико Србија даје новца на директне и индиректне субвенције (кроз бесплатно земљиште, ослобађање плаћања пореза и других дажбина) страним инвеститорима? Колико је познато држава нити располаже, нити је показала интересовање да сазна о коликом је новцу реч, колико се он ефикасно троши  и има ли других паметнијих начина његове употребе.

Да ли је то заиста пут који нема алтернативу, као што тврди влада?  Заправо за напредне капиталисте, што наша влада тврди да јесте, тај њен приступ је прилично пассе. НИН је недавно, додуше са закашњењем од неких шест месеци, објавио текст економисте Мајкла Спенса, у којем овај нобеловац тврди да ће са усавршавањем технологија слабити императив да се нове фабрике граде тамо где влада обиље статитчне и јефтине радне снаге, и да ће напротив, расти тежња великих компанија да постројења граде ближе својим купцима.

Међу лековима које Спенс препоручује земљама у развоју, издвојићемо само три: прво, њихове економије морају бити  корак испред у прихватању иновација, друго, морају спроводити политике које ће јачати предузетничку активност и отворити канале за проток информација, идеја, експертиза и талената  и треће морају бити паметније од својих западних узора у дистрибуцији добити од привредног раста, другим речима у земљама ниског привредног раста треба изразито водити рачуна о јачању друштвене кохезије и квалитета живота обичних људи.

Сличне препоруке дате су и у књизи, “Најпаметнија места на Земљи: Зашто су државе у индустријском појасу тачке глобалне иновације у настанку” (Тхе Смартест Плацес он Еартх: Wхy Рустбелтс* Аре тхе Емергинг Хотспотс оф Глобал Инноватион) Антоана ван Агтмаел и Фреда Баккера која се појавила у априлу ове године.

Укратко у овој књизи, заправо студији конкретних случајева, излажу се примери десетак градова у САД и Европи, попут Акрона, у Охају и Олбанија, као и Ајндховена и Дрездена у Европи која имају наслеђе снажне индустријске експертизе, истраживачке институције израсле на сарадњи са таквом индустријом, дух мултидисциплинарне и мултисекторске сарадње, као и осеćај хитности – оне врсте који може да дође једино из оних средина који су у последњих неколико деценија дотакле само економско и социјално дно.

Или да сасвим појаснимо, имају универзитетске кадрове који су на пример стасали радећи за и уз фабрику аутомобила или произвођача гума који је потом покупио кофере и преселио се у Кину, остављајући становнике таквих градића у беспослици и беди. Укратко, градове који су до најновије технолошке револуције личили на Ниш, “долину суза” у Крагујевацу, или београдску Раковицу.

Нови концепт развоја ових градова не заснива се на оживљавању оног што је било, већ на паметној комбинацији онога што је од домаћих ресурса остало и опстало и разумевању шта значи пословати у 21. веку.  

Простора за алтернативне приступе има и они не подразумевају да ће нам индустрију, радне навике и етикецију изградити страни инвеститори. Нити су они зато овде, нити је у њиховом опису посла да се тиме баве.

Нашој држави мањка фокус на капацитете сопствених образованих људи у земљи и дијаспори, и сопствених предузетника и недостаје јој разумевање да је у новим околностима капиталистичка држава озбиљан лепак предузетничких иницијатива.

Препород горе поменутих америчких и европских градова (који није без мана и ризика) заснива се на симбиози и прожимању деловања агилних националних администрација и локалних самоуправа, академских заједница отворених за дељење својих иновација са привредом, филантропа и читавог грозда већих и мањих домаћих компанија који заснивају своје производе на инпутима који стижу из сфере науке.

Сваки од ових градова има своје лидере, слободомислеће људе који долазе из академских кругова, предузећа, локалне политике, културе, и који представљају спиритус мовенс ових промена.

Државним новцем са националног нивоа подстичу се фундаментална истраживања која добијају своју даљу разраду у интеракцији универзитета и компанија, а локалним новцем се помаже изградња физичке и сваке друге инфраструктуре која повезује ове нове економске организме и омогућава им да расту. Незаобилазан елеменат тог раста су и  задовољни запослени, на послу и ван њега.

Izvor:http://crnonabelo.com/aktivnosti/7444-o-cemu-ne-govorimo-kada-ne-govorimo-o-juri?pismo=lat

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s