Директне руске интервенције у Украјини и Сирији, као и скандали председничке кампање у САД, засенили су још једну текућу руску игру моћи – ону на Балкану. Она је мирнија и далеко мање насилна него остали самопуздани потези Кремља, али то не значи да је мање битна у поновном одигравању Велике игре 21. века.
Као и бивши делови Руске империје и Блиски исток, Балкан је дугогодишње руско игралиште. Док је Русија имала тенденцију да се окрене својим унутрашним стварима након колапса Совјетског Савеза, могла је само да изведе слаб протест када је Запад надгледао поделу бивше Југославије, која је казнила традиционалне про-руске Србе. Западно становиште на ове примедбе у то време је било подесно описано у недавно откривеној анализи Централне обавештајне агенције из 1993 године:
Неки Руси питају зашто Запад и САД, посебно, треба да се укључи у подручје које је Русија увек сматрала својом традиционалном сфером утицаја. Запад не би требало да тај аргумент узима веома озбиљно у данашњем свету.
Свет се мења, међутим, и то не само због носталгичних напора руског председника, Владимира Путина. “САД се повлачи већ неко време као скрбник безбедности”, рекао је македонски министар иностраних послова Никола Попоски, аустралијском дневном листу Дер Стандард-у, у децембру. Ако се администрација Доналда Трампа докаже као изолационистичка, како је Трамп звучао током кампање, до Европске уније ће вити да задржи тренутни редослед на Балкану. Русија се осећа прилично самоуверено ових дана, док се суочава са фрагментираном и прилично безубом ЕУ. Тако да је њено ангажовање у региону неминован резултат.
Николај Патрушев, на челу Путиновог Савета безбедност, недавно је именовао потенцијалну експанзију Северно-атлантског пакта, укључивањем Црне Горе, Македоније и Босне, међу највећим западним претњама Русији. Кремљ је већ доживео да се Бугарска, некада њен кључни балкански савезник, придружи НАТО-у и ЕУ – и гледала је како Бугарска потапа главни руски пројекат – гасовод за природни гас. Све што сада Москва може да уради у Бугарској је да подржи про-руске политичке личности – као што је нови бугарски председник Румен Радев – и да се нада да може да се одупре притиску Запада. Циљ Путина у осталим балканским народима је да их барем задржи неутралним и, ако је могуће, у предворју пакла када је реч о чланству у западним структурама. У том циљу, Русија се залаже за затварање Високог представника за Босну и Херцеговину, постављеним на основу Дејтонског споразума, којим је окончан југословенски рат, а сада на челу са аустријанцем, Валентином Инзком. Руски министар иностраних послова, Сергеј Лавров, изјавио је на конференцији за новинаре ове недеље:
Ми смо подсетили наше западне партнере више пута да постаје непристојно да се задржавају у Босни и Херцеговини, која се сматра за независну државу, такозвану Канцеларију високог представника, који има овлашћења гувернера колоније (доминиона) и може наметнути било какве одлуке државама које формирају народи Босне и Херцеговине – Бошњаци, Срби и Хрвати.
На Балкану, као и другде, Русија тестира границе могућег и срећна је што има јаке савезнике међу Србима, како у Србији, тако и широм бивше Југославије.
Лавров је жестоко бранио Милорада Додика, председника Републике Српске, саставног дела Босне, због његових сталних напора да утврди српски идентитет. Додик, који говори емотивно о свом сну о српском јединству и назива тамошњег америчког амбасадора “доказаним непријатељем” српског становништва, што се тиче запада, сматра се за ствараоца проблема: САД су га ове недеље чак санкционисале због опструкције Дејтонског споразума, након што је успоставио дан независности босанских Срба. Москви је он корисно средство за ублажавање утицаја Запада у Босни, а можда чак и за разбијање тог стање. Руска одлука у децембру прошле године да се Босни отплати део совјетског дуга Југославији, у износу од 125 милиона $, је најдиректнији начин на који она може да помогне Додику и још увек тврде да то подржава Дејтонски споразум.
Русија је била веома заинтересован посматрач недавног инцидента са првим возом послатим из Београда, главног града Србије, у округ Митровице, града насељеног Србима на северу Косова. “Косово је Србија” је било написано на возу руске производње, на 21 језик, што је толико увредило косовске власти, да су зауставили воз на граници и послали га је назад. Нема ничег новог у самом слоганом – Србија, заједно са многим другим земљама, не признаје Косово. Косовски председник, Хашим Тачи, међутим, беснео је због провокације, оптужујући Србе да су спремни да користе “кримски модел” да преузму северни део своје земље.
То је иронично. Западно признавање Косова био је преседан који је Русија искористила да би оправдала лажни референдум који је довео до формалног руског преузимања Крима. Руска је алузија, међутим, погодна. Лавров се хвалио на својој конференцији за штампу, да га је његов српски колега назвао на дан инцидента, да објасни и стао је на српску страну, рекавши да косовске власти немају право да зауставе воз.
Србија није у потпуности про-руска – она је, на крају крајева, кандидат за улазак у ЕУ, а око 40 одсто становништва је про-европско. Али, Русија ту одржава заједничке војне вежбе (последња је била у новембру) и већина Срба саосећа према Русији због историјских веза и има дубоко неповерење према НАТО. У другим бившим југословенским државама, где Русија нема савезнике тако отворене као што је то Николић и сличну широку народну подршку, њен утицај је више у потаји.
Русија подржава Путинов стил режима у Македонији и видела је 2015. протесте против Русије као покушај запада да преузме земљу. У Црној Гори, где је про-западна Влада и више од половине становника подржава чланство у западним структурама, Руси су оптужени прошле године за планирање државног удара и убистава високих званичника. Оптужбе би могле бити политичка смицалица, али Русија има јасно изражен интерес за одвраћање Црне Горе од НАТО-а.
На овај или онај начин, Русија је умешана у сваку балканску земљу, а то ангажовање је све активније. То укључује пропагандну машинерију на српском језику и мрежу пријатељских локалних невладиних организација и медија. Ако се ствари загреју, политичка и војна уплитања неће бити искључена. За разлику од свог претходника, Бориса Јељцина, 1990-тих, Путин не верују да су сфере утицаја застарели концепт.
Вучији Дневник 