ПУТИНОВА СТВАРНО ДУГА ИГРА

Светски поредак који познајемо је већ готов, а Русија се креће брзо да уграби предност. Може ли Трамп схватити нови рат на време, да би у њему подедио?

Пре нешто више од годину дана, једне пријатне вечери крајем јесени, седела сам на трему са пријатељем, најбоље описаним као украјински борац за слободу. Он је пушио цигарету, док смо гледали хипстере југо-источног Вашингтона како се окупљају и говоре о “рату” – о великом рату, који се водио у Русији против свих нас, који је, на овом трему, изгледао веома далеко. Не могу да се сетим о чему се говорило – неке расправаве о томе да ли је влада у Кијеву радила нешто што ће наљутити ЕУ – али он је повукао дуг дим цигарете и рекао, ноншалантно: “Русија. ЕУ. Све је то само још више Молотов-Рибентроповог срања”.
Његова неусиљена напомена Хитлеровог и Стаљиновог пакта који је поделио Источну Европу пре Другог светског рата је служила као подсетник да Украјина мора да одлучи своју будућност самостално, а не да то буде договор између великих сила. Али, то ме је прогонило, та идеја да савремени револуционари не осећају неки посебан афинитет према Западу. Да ли је то била вера у колективну одбрану која је слабила, или темељна сигурност да ће западне вредности превладати?

Вадимир Вадимирович Путин – Председник Русије

Неколико месеци касније, на неком другом трему, хиљадама километара далеко, један естонски режисер необавезно ми је објаснио да је купио чамац да би извео своју породицу када су Руси дошли, како би могао да се фокусира на отпор. Између су биле стотине других размена – са Балтичким народима и Украјинцима, Грузијцима и Молдавцима – то је дало одговор на моје питање и одало нову реалност на руској граници: уверење да би, на крају, сви били препуштени да бране саме себе. Шта више, људи из Руске сфере утицаја одлучили су да вредности, које су требале да везују Запад, више не важе. Да се светски поредак од ког Американци зависе, већ распао.
Из Москве, Владимир Путин је искористио моментум овог разоткривајућег, захтевног критичког оштећења подупирачима либералног светског поретка за шокантно кратко време. Како он гради нови сyстем, који ће заменити онај који знамо, покушаји Америке и њених савезника да се поправи штета је ограничена и спора. Чак и ове недеље, док Барак Обама покушава да се супротстави отвореном и без преседана мешању Русије у наш политички процес, одлазећа администрација Беле Куће је до сада реаговала на хибридно информатичко ратовање 21. века са дипломатским алатима прошлог века: уклањањем шпијуна, циљане санкције, потенцијално одузимање имовине (средстава). Долазећа администрација, иако обећава нови приступ, одала је сличан недостатак визије. Њихов обећани покушај другог “ресета” са Русијом је прежвакавање политике која је потпуно пропала у претходне две америчке администрације.

 

Резултат слика за обама

Бараак Обама – одлазећи председник САД

Шта обе администрације нису схватиле је да је Запад већ у рату, желео он то да призна или не! То можда није рат каквог га ми препознајемо, али то је рат. Овај рат тражи, у земљи и иностранству, да наруши наше вредности, нашу демократију, и нашу институционалну снагу; да ублажи нашу способност да разликујемо чињенице од фикције, или морално добро од моралног зла; и да нас убеди да доносимо одлуке против наших најбољих интереса.
Они на руској граници, као и моји пријатељи из Украјине и Естоније, су већ видели како функционише нови алат Кремља. Највидљивији пример могу бити “зелени људи”, необележене снаге које подржава Русија и које су се изненада појавиле да преузме Кримско полуострво и заузму источну Украјину. Али шира битка је суптилнији, рат субверзија пре него рат доминације. Недавно мешање у америчке изборе значи да су ове невидљиве тактике сада распоређене – са изненађујућом ефикасношћу – не само против америчких савезника, већ против саме Америке. И једини пут напред за Америку и запад је да прихвати дух доба које је Путин створио, да се пробијају кроз хаос, и фокусирају на изградњу онога што следи.
Новоизабрани председник Трамп има карактеристике које могу да му помогне у дефинисању онога шта следи. Он је, пре свега, онај који крши правила, није квантификован на начине које познајемо. У време незамисливе промене, то може бити невероватно средство. Он се приказује као прави говорник, и он може наступити отворено према америчком народу о претњама са којима се суочавамо. Он је човек са много наратива, и може пронаћи начин да прода ове одлуке америчком народу. Он верује у снагу и зна да је тврда моć (употреба војних слила) неопходна.
До сада, Трамп изгледа много изгледније од својих претходника да убрза, а не да пружи отпор, одмотавању послератног поретка. То би могло да буде веома лоша – или неочекивано добра – ствар. До сада, он је одлучио да делује као да запад више није важан, наизглед слеп на опасност коју Путинова Русија представља за безбедност Америке и америчког друштва. Питање пред нама је да ли ће Трамп помоћи циљеве Кремља са својом антиглобалистичком, анти-НАТО реториком – или ćе јасно видети крај старог поретка, схватити природу рата у ком се налазимо, и имати визију и конфронтацијски дух да победи.
Да би се разумела промена која је у току у свету, и да престанемо да будемо заобилажени, прво морамо да видимо руску државу каква она заиста јесте. Пре двадесет и пет година, распао се Совјетски Савез. Ово је ослободило руску државну безбедност од њених последњих ограничења. Године 1991. било је око 800.000 званичних КГБ агената у Русији. Они су провели деценију реорганизујући се у новоискован ФСБ (Федерална служба безбедности), ширећи и апсорбујући друге инструменте моћи, укључујуćи и криминалне мреже, друге службе безбедности, економске интересе, као и делове политичке елите. Они су одбацили либералну, демократску Русију коју је председник Борис Јељцин покушавао да изгради

 

Резултат слика за путин кгб

Владимир Владимирович Путин – Председник Русије

Након Московског бомбардовања станова из 1999., које је ФСБ готово сигурно испланирала, бивши директор ФСБ, Владимир Путин је постављен за председника. Не требамо занемарити значај ових догађаја. Интерна операција планирана од стране служби безбедности убила је стотине руских грађана. То је искоришћено као изговор да се поново покрене крвави, разарајући унутрашњи рат на челу са истакнутим снажним човеком Путином. Десетине хиљада чеченских цивила и бораца и руских војника је погинуло. Нарација је била контролисана да би се непријатељ очистио а Путин изашао као победник. Овакво информацијско окружење приморао је специфичан политички циљ: Јељцин је поднео оставку и предао власт Путину за дочек 1999 године.

Од почетка до краја, операција је трајала три месеца. Тако се руска безбедносна држава отресла контроле политичких савета или репрезентативне демократије. Овако она мисли и тако се понаша – тада, и сада. Можда ће бити потребна крв или рат, али контролисање информација и национални одговор на ту информацију је оно што је битно. Многи Руси, са ожиљцима од немилосрдних економских, социјалних и безбедносних тешкоćа 1990-тих година, поздравили су успон безбедносне државе, и даље је широко подржавају, чак иако је издубила руску економију и грађанске институције. Данас, као резултат, Русија је мало више од грозног хибрида охоле полицијске државе и криминалне мреже и економије величине Италије – и највећег светског нуклеарног арсенала.
Чак и руске руке политике, подигнуте на западном разумевању традиционалних динамика моћи, тешко разумеју импликације овога. Ова Русија не претендује да буде попут нас, или да се постави као јача од нас. Уместо тога, њени лидери желе да Запад – а посебно НАТО и Америка – постану слабији И преломнији док не постанемо онако сломљени како они себе доживљавају. Нересетовање може да буде успешно, без обзира на личност која њиме руководи, јер Путинова Русија захтева Сједиње Америчке Државе као свог непријатеља.
Можемо само да се супротставимо овомо тако што ћемо у потпуности схватити како Кремљ види свет. Његов поглед на свет и циљеви су веома јасни у говорима, оп-ендима (новински чланци који изражавају супротно мишљење од уредничке политике), званичној политици и националним стратешким документима, часописима, интервјуима и, у неким случајевима, фикцијским писањима руских званичника и идеолога. Требало би да разумемо неколико ствари из овог материјала.
Прво, то је рат. Ствар коју треба освојити, одлучно – не нешто о чему се треба преговарати или ценкати. Све је то један рат: Украјина, Турска, Сирија, Балтичке земље, Грузија. То је оно што је Владислав Сурков, Путинов “сиви кардинал” и главни пропагандиста, назвао “нелинеарни рат”, у својој научно- фантастичној причи “Без неба”, 2014 године.
Друго, то је све једна ратна машина. Војни, технолошки, информативни, дипломатски, економски, културни, криминални, и други алати, су сви под контролом државе и распоређени према једном комплету стратешких циљева. Ово је Герасимова доктрина, коју је написао Валериј Герасимов, руски начелник Генералштаба, 2013. Политички рат има за циљ да се постигну специфични политички исходи повољни за Кремљ: овај облик је пожељнији од физичког сукоба, јер је јефтин и једноставан. Кремљ има много цртица на свом каишу у овој категорији, од којих су им неки приписани, а многи вероватно не. Погрешно је гледати на ову кампању у традиционалном смислу политичког савеза: ретко када је циљ био да се инсталирају отворено про-руске власти. Далеко чешће, циљ је једноставно да се замени западни стил демократских режима са нелибералним, популистичким или националистичким.
Треће, информационо ратовање није у вези са стварањем алтернативне истине, већ у вези са нагризањем наше основне способности да уопште одређујемо истину. То није “пропаганда”, као што мислимо да је пропаганда, већ мање очигледне технике познате у Русији као “активне мере” и “рефлексивна контрола”. Оба су дизајнирани да на нас, циљане мете, делују против наших најбољих интереса.
Четврто, дипломатска страна овог нелинеарног рата није спољно-политички циљ, који циља на изградњу новог про-руског блока. Уместо тога, то је оно што Кремљ назива спољна политика “мулти-вектора”, подривајући снагу западних институција наизменично преокрећући – идеално привремено и ограничено – центре моћи. Уместо стабилног светског поретка осигураног од стране САД-а и њених савезника, циљ је нестабилан нови светски поредак у ком су “сви против свих”. Кремљ је покушао да убрза овај процес, како разбуктавањем криза које премашују одговор запада (на пример, миграциона криза у Европи, као и рат у источној Украјини) и показујући супериорност у “решавању” криза које запад није могао да реши (на пример, потчињавање Сирије бомбардовањем, без обзира на цену, да покаже да Русија може да наметне стабилност на Блиском истоку, када запад не може).
Ово доводи до крајње тачке: ствари које се тићу праве моћи. Русија одржава другу најјачу војску на свету, а троши више од 5 процената свог ослабљеног БДП на одбрану. Русија је користила војну силу да изврши инвазију и окупира грузијску територију 2008 године, да поремети ширење НАТО-а, а 2013. у Украјини да поремети ширење ЕУ. Они су много уложили у реформу војске, нове генерације хардвера и оружје, као и експанзивну обуку за специјалне операције, многи од њих су дебитовали у ратовима у Украјини и Сирији. Не може се порећи да је Русија спремна да подржи своју реторику и политику распоређивањем силе и да остатак света то примећује .

Резултат слика за путин кгб

Владимир Владимирович Путин-Председник Русије

 

Запад мора да прихвати да је Путин трансформисао оно што видимо као огромну слабост у знатну снагу. Када би Русија била јака привреда тесно повезана са глобалним системом, имала би рањивости на традиционалну дипломатију. Али у настајању светског поретка, то је значајан актер – и у текућој руској политичкој сцени, никакве нове санкције не могу превазићи дефанзивни, ускогруди менталитет ратне економије који је Кремљ изградио.

Како смо дошли до ове тачке? Након распада Совјетског Савеза, западни безбедносни и политички савези су се проширили да попуне зону нестабилности која је створена тим распадом. Ново-настала руска безбедносна држава могла је само дефинисати ово као стратешку предност непријатеља. Напади који су се догодили 11. сепембра ( 9/11) разбили су западне концепте безбедности и сукоба, и проширили нову мисију НАТО-а на пројектовану безбедност. Када је Путин понудио своју помоć, ми смо ефективно одговорили са “Не, хвала”, мислећи посебно на њен крвави, тренутни рат , који је био рат спржене земље против Чечена. Ми смо то урадили из правих разлога. Ипак, то је изнервирало Путина. То је био последњи тренутак када је било какво, право приближавање са Путиновом Русијом било могуће.
Од тог времена, физички рат се променио на начине који стварају нову врсту простора за Путина да интервенише глобално. Обамина администрација има дубоку одбојност за званична инострана распоређивања америчких трупа и пратећих политичких трошкова. ‘Нема нових ратова ” је често понављана мантра – која је променила амерички алат, ако не и учесталост, страних интервенција. Рат дронова је знатно проширен, као што је и ослањање на посебне снаге- политички лак избор због њихових различитих способности и добровољног ангажовања да служе. Међутим, стварни број оператора посебних снага је изузетно мали и веома исцрпљен; војници распоређени у невидљивим ратовима и невидљивим мисијама имају много мање заштиту од трупа у традиционалним копненим борбама.
Како су дефиниције рата и мира замагљене, стварајање немогуће огромних линија фронта и немогуће нејасних граница сукоба, Путин је покренуо неку врсту глобалне империјалистичке побуне. Кремљ агресивно промовише алтернативну идеолошки основу за проширење нелибералног светског поретка у коме права И слободе, које већина Американаца осећају као веома важне за демократију, не постоје као обавезне. То подржава војним, економским, културним и дипломатским средствима. Кроз комбинацију усклађивања снажне власти и прихватање улоге сталног ометача – хакер, плаćеник, кршилац правила, лажов, лопов – Путин ради како би се осигурало да Русија не може бити искључена из глобалне моћи.
Путин покушава да дефинише новију историју као аномалију – где је свет који је направљен америчким знојем и проницљивошћу и крви и жртвовањем, од стране друштва заснованог на америчкој посебности, је нешто што се треба избрисати и кориговати. Руска верзија изузетности није одраз карактера тежње, већ услов да Русија остане посебна и одвојена од света. Све док ово не схватимо, а да се Америка дефинише као главни противник (непријатељ) Русије, никада нећемо разговарати са Путиновом Русијом језиком који она може да разуме.
Све је мање и мање сврхе стати против кампање дестабилизације Путина. Прошло је 99 година од када је Америка почела да улаже у европску безбедност крвљу, знојем и златом. Два светска рата и дуги, хладни сукоб касније, осетили смо се безбедни са институционалним оквиром НАТО-а и ЕУ – сигурни у идеју да ове институције пројектују нашу безбедност и наше интересе далеко изван наших обала. Послератни либерални светски поредак и пратећа безбедносна архитектура, увели су у невиђени период раста и мира и просперитета за САД и друге трансатлантске земље.
Проводим већину свог времена у близини руске границе, а данас та архитектура изгледа као призор из прошлих времена виђен на кодаковој слици. Ми се шалимо да жудимо за борбом коју можемо да победимо пушком, јер је идеја о физичкој инвазији заправо боља од сталне неизвесности економског, информационог и политичког невидљивог рата из Кремља.
Борци у овим невидљивим ратовима не носе никакве ознаке, и средстава заштите против ових метода је мало. Са фронта, у одсуству ткива сигурности, уплетене захваљујући нашим вредностима и принципима и заједничким жртвама – и у одсуству моралне јасноће сврхе која проистиче од “нас и њих” – грађанско друштво је остало голо, незаштићено. Путин је издиктирао расположење ере која се развија – доба преокрета. Ова прошла година обележава долазак овог расположења у америчкој политици, без обзира да ли Американци негирају то или не. Пример Источне Европе указује на то да, без обновљене визије и сврхе, и без јаких савеза да појачају нашу одбрану и очувају наше наслеђе, Америка ће, такође, бити све незаштићена, препуштена струјама узбурканим и вођеним Кремљом.
Новоизабрани председник Трамп искористио је ову енергију преврата да би освојио америчко председништво – победу која је и сама била симптом распада после Другог светског рата, у којем је институционално поверење опало и неочекивани резултати су постали дневни ред. Сада је његова одговорност да дефинише шта следи – или да објаснити Американцима, који желе да поново буду велики, зашто је све оно у шта су они улагали и за шта су се жртвовали током прошлог века, било на крају ни за ништа.

 

 

Резултат слика за trump

Доналд Трамп долазећи председник САД

 

Као што је Обама учинио, Трамп је већ направио прву грешку у преговорима са Русима: говорећи им да постоји нешто о чему има да се преговара. Трамп воли да разговара о Путиновој снази. Он такође треба да схвати да је много тога само ‘дим и огледала’. Обновљени приступ у раду са Путиновом Русијом би требало да почне тако што ће се говорити о тактици новог руског рата из перспективе снаге.

Морамо да прихватимо да смо у рату и да имамо пуно тога да изгубимо. Морамо да на овај рат гледамо другачије, и географски и стратешки. На пример, тешко је разумети да су Украјина и Сирија, као два фронта, у истом сукобу када их никада нисмо проценили заједно са Москвом у центру мапе, као што то Русија ради. Такође нам је потребан нови концепт националне безбедности који додаје нови стратешки оквир, повезује све наше ресурсе, и омогућава нам да боље проценимо и одговоримо на стил борбе Герасимова: морамо да научимо да се боримо против њихове једне ратне машине нашом уједињеном ратном машином. То ће такође ојачати и оживети одлучивање о кључним питањима у САД – нешто што ћемо такође морати да поновимо у оквиру НАТО-а.
Обелодањивање како политичко и информационо ратовање Кремља функционише, је кључна компонента ове стратегије, као што је и улагање напора да се оно ограничи. Морамо да (поново) прихватимо идеју да је војно снага гарант било ког међународног система: безбедност је предуслов за било шта/све друго. Да није случајно што је пројекција наших вредности пратила и била појачана пројекцијом силе. Људске слободе захтевају безбедност. НАТО је био пројекцијска снага наших вредности. То није само померило теоријски линију сукоба према напред: умножавање силе и трансфер вредности је побољшао нашу безбедност. Ово је далеко јефтиније, а много снажније, него покушавати да урадимо ово сами.
Такође је важно признати да изолованија, националистичкија Америка помаже Путину у његовим циљевима, чак и када угрожава наше. Морамо да прихватимо да је Америка била део, и треба да буде део, глобалног система – и да је овај систем бољи, јефтинији, и моћнији него било која друга алтернатива. Дуги низ година, Сједињене Државе су биле челик оквира који држи све заједно; ово је оно што подразумевамо под “светским поретком” и “безбедносном архитектуром”, два концепта о којима неколицина политичара покушавају да озбиљно разговарају са бирачким телом.
Све у свему, ови кораци ће бити критично престројавање нашег стратешког размишљања и унутрашњих послова, и дозволиће пробијање кроз еру преокрета са већом сигурношcћу и за већу корист америчког народа.
У ери све циничној према америчким идеалима, и скептичној према интервенцији у иностранству, како САД могу изградити подршку за нови, још снажнији глобални отпор који Русија покушава да уради?
Већ имамо један модел: Хладни рат. Путин и његови миљеници су провели последњих 15 година звонећи на сва звона о томе како Запад (посебно НАТО) жели нови хладни рат. На тај начин, они су нас условљавали да то поричемо, и ми смо то радили толико учестало да смо убедили себе да је то истина. Ово је класична рефлексивна контрола.
Истина је да би борба у новом Хладном рату била у интересу Америке. Русија нас учи веома важну лекцију: губљење идеолошког рата без борбе ће вас уништити као народ. Борба је амерички начин, Када смо престати да се боримо за наше идеале у иностранству, ми смо престати да се боримо за њих код куће. Освојили смо последњи Хладни рат. Ми ћемо победити и у следеćем. Када је ми против њих, они нису, и никада неће бити победник. Али, када је “сви против свих” – као “мултиполарни” свет са политиком “Мулти-вектора”, стање промених савеза и сталне нестабилности – Русија, са централном контролом, малом командном структуром, неодговорни за своје поступке на било који начин, још има шансу за седиштем за столом. Они теже мултиполарном свету не зато што је то исправно или праведно, веć зато што је то једини свет у коме они могу да наставе да буду битни, а да не морају стално да прете нуклеарним лансирањем.
Морамо схватити ово, и фокусирати се сада, као што и Путин то ради, на обликовање света који следи и дефинисање које је наше место у њему. Трамп је показао спремност да изврши процену своје позиције и промени курс – осим о питањима која се односе на Русију, и јачање савеза са глобалним нелибералним савезницима Кремља. На тај начин, он прави себи фуснота у Путиновом поглављу историје – нешто мало више од осталих Путинових маскираних људи.
Трамп треба да разуме, без обзира на то шта су Руси урадили у нашим изборима, да је он већ освојио награду. Неће бити уклоњен само зато што признаје да су Руси интервенисали. Скидање тајности са руских акција – излажући шта год да су урадили, свима – је једини начин да се одузме њихова моћ над политичком систему САД и да он не буде њихова марионета. Шта год да је био Путинов први потез, Трамп је онај који може да обезбеди да Путин не победи.
Трамп би требао да постави непредвидив курс и постане шампион против најтоксичнијег, амбициозног режима савременог света. Обновљање америчке моћи – на основу вредности либералне демократије – је једини излаз из Путинове корозивне визије света у перманентном рату. Потребан нам је нови уједињени фронт. Али морамо бити центар тога. Дубоко је важно да садашња генерација глобалних револуционара и реформатора, као што је мој пријатељ из Украјине, више не виде себе као борце за нас и наше идеале.
На неки чудан начин, Трамп би могао бити баш довољно луд – довољно изузет и неваљао – да разоткрије шта је Путинова Русија и да оконча тренутни циклус преокрета и опадања. Ово захтева нестандардно размишљање и лидерство – али и сврху и посвећеност и вредности. То захтева веру – за и од америчког народа и америчких институција. Захтева и постојање истине.
Алтернатива је прихватање да наша историја и наш народ нису, у ствари, били почетак бољег – већег – света, већ дуга аномалија једног тиранског и мрачног света.

Ивор:http://www.politico.com/magazine/story/2017/01/putins-real-long-game-214589

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s